Šta je ekosomatika?

Piše: Kristina Vlaisavljević (Kristina iza 7 gora)

Da li povezuješ oblike brazdi svoje kože sa korom drveta?

Da li osvešćuješ da je svaki naš udah poklon od biljaka, a naš izdah njihova hrana?

Da li primećuješ nepostojeću granicu između mikrobioma našeg stomaka i šume u kojoj šetamo?

Da li osećaš silinu unutrašnjeg krvotoka isto kao kad si pored velike reke?

Gde počinje tvoj prst, a završava se pećina planine?

Da li je vrh brda svet za tebe kao tvoje oko?

Da li je tišina prirode prostor za tvoje najdublje plesove?

Mi ljudi jesmo priroda, mi jesmo voda, zemlja, vatra i vazduh; ćelije, mikrobi, bakterije… Dom naš telesni je isti kao dom naš zemaljski. Stari narodi i urođeničke kulture izgleda da su nešto izvorno znali – da ne postoji čvrsta granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.

U toj spoznaji spremni smo da otkrijemo šta to može da predstavlja koncept ekosomatike.

Šta je somatika, a šta je ekologija?

Ekosomatika je jedno, relativno novo, polje istraživanja i praksi koje u sebi ujedinjuje somatska znanja i sfere ekologije. Namera je jasna – osnažiti naš povratak u tela, a zatim podsetiti se o bespogovornoj povezanosti ljudi za živim svetom.

Sama reč ekologija dolazi od grčkih reči oikos (što može da označava kuću, dom, mesto pripadanja) i logos (što se najčešće prevodi kao nauka). Prema tome, ekologija je nauka o vezama i interakciji svih organizama na Zemlji koja predstavlja naš dom.

Reč somatika nastaje od grčke reči somatikos, gde ugrubo možemo reč da prevedemo kao telo, mada se ovde više misli na telo doživljeno iznutra. Soma je zasnovana na ličnom iskustvu, a ne na objektivnoj spoljnoj perspektivi dostupnoj kroz naučna polja kao što su anatomija i biologija. Potpuno je drugačije opisivati ruku na osnovu naučnih informacija i doživljavati sopstvene senzacije u ruci. Proučavanje somatike upravo naglašava važnost unutrašnjih senzacija i iskustava. Mudrost naših čulnih opažaja pruža obilje znakova kojima naučna perspektiva ne može pristupiti.

Ekosomatika spaja ova dva polja proučavanja i ističe alarmantan uticaj savremenog načina života na sisteme živih bića, kao i na naša tela. Sve ono što radimo našoj zemlji radimo i sebi samima.

Ekosomatika je jedan korak dalje od somatike jer nadograđuje perspektivu sa ljudskog života na sav mogući život na planeti.

Koje sve teme ekosomatika može da otvara?

Rana odvojenosti

Najverovatnije najbolnija tačka današnjeg čoveka je osećaj usamljenosti, odsečenosti. Ogroman osećaj nepripadanja upravo dolazi od naglih raskidanja veza sa okolinom i prirodom. Sve manje imamo prirodnog svetla na radnim mestima, travu prekriva beton, visoke zgrade nebo, bosih nogu po zemlji se plašimo… Sve ovo može zvučati kao romantični vapaj, međutim naša biologija nije navikla na ovakve veštačke uslove i mnogi česti savremeni zdravstveni problemi kriju svoj uzrok u rani – separaciji od prirode.

Osim fizičkih nepovoljnih uslova povodom života van prirode i naša tela usled trauma i zaleđenih unutrašnjih stanja ne mogu u sadašnjem trenutku da se povežu sa pejzažima koji nas okružuju.

Zapadna kultura osnažuje dominaciju, takmičenje, strah, izolaciju. Mi smo rođeni u sistemu koji nije kreiran za naše napredovanje i blagostanje, već nas nažalost drži u traumatskom ciklusu preživljavanja, dodatno nas odvajajući od naših tela.

Ovo, takoreći, bestelesno stanje stvara jedan otuđeni osećaj koji nas na koncu čini manje brižnim i osetljivim za širu sliku živog sveta koji nas okružuje.

Plemenske kulture i njihov pogled

Stari narodi su jednostavno, a opet duboko, posmatrali vezu između zemlje i nas ljudi. Intuitivno su osećali da svako isceljenje sebe dovodi do isceljenje planete i obrnuto. Verovali su da ono što osećamo kao naše telo ustvari je naše manje telo, a zemlja naše veće telo. Za njih telo je izvor znanja.

Tradicionalne kulture ističu da su ljudi deo prirode, a ne superiorniji ili odvojeni od nje, da su ljudi čuvari živog sveta i treba da ga štite kao što bi zaštitili sebe ili svoju porodicu. Reke, leptiri, zmije, vukovi, vetrovi, bogatstvo života u tlu – sve je važno koliko i mi. Njihovo i naše zdravlje je međusobno povezano.

Važnost opažanja čula u sadašnjem trenutku

Nekada naša čulna percepcija bi potpuno bila prožeta prirodnim pejzažima. Na taj način bismo stvarali jedno telo. U uranjanju te kosmičke matrice mnogi odgovori na unutrašnje zapitanosti bi prirodno dolazile. Mikrokosmos u vidu našeg tela i makrokosmos u vidu Zemlje i Sunca bi plesali na istu pesmu.

Da bismo povratili ili oživeli te drevne kodove u nama potrebno je da mnogo više vremena posvetimo interakciji sa prirodom kroz naša čula. Dodir tekstura koje nas zovu, pomno slušanje huka vetra, grmljavine, ptica na drvetu, svesna ishrana plodovima zemlje samo su neki od predloga koje moramo da uzmemo za ozbiljno, a ne samo kao usputnu, zašećerenu ideju.

Potrebno je da odmorimo naša čula i napojimo ih izvornim blagonaklonim informacijama.

A šta možeš odmah da primeniš?

Ako ti se zavrtelo u glavi od ovolikog teksta ili ti se srce stvrdnulo zbog ovog našeg civilizacijskog uskogrudnog trenutka, prebaci svoj fokus na svoje telo. Otvori se da nešto od sledećih vežbi postepeno u svom životu primeniš:

Obrati pažnju na svoja stopala

Kako se danas osećaju tvoji nožni prste, pete, tabani, skočni zglobovi? Koliko možeš da osetiš podršku gravitaciji od Zemlje?

Svesno diši u šumi ili među drvećem

Ne zaboravi ljubavnu interakciju između cveća, drveća, biljaka i tvog disanja. Koliko smo međusobno isprepletani. Ostavi vreme da ovu istinu osetiš.

Zainteresuj se za lokalnu prirodu

Koje drvo se nalazi ispred tvoje zgrade? Kakav zvuk ptica ti prija ujutro na prozoru tvog doma? Koliko radosti i obilja života postoji u zemlji iz koje raste tvoje omiljeno cveće? Izaberi vraćanje kući kroz obližnji park. Pusti da ti dlanovi miluju različite strukture u prirodi. Primeti kako se osećaš u različitim pejzažima…

Pevaj i pleši u prirodi

Ovome posebno može da se obraduje tvoj vagus nerv, jer pevanje opušta čitav nervni sistem. Ne zamaraj se bojom glasa i vrstom pokreta – neka iz tebe neometano izađe ona reakcija tvog tela kada je u prirodi koja je isceljuje. Neka taj ples i pesma budu dar zahvalnosti zemlji.

Budi napolju u aktivnom stanju

Sakupljaj bilje, cepaj drva, sadi cveće, napravi kompost u dvorištu, odradi trening napolju. Odloži knjige i telefon, nekad znanja dobijamo mnogo više kroz interakciju sa prirodom.

Za kraj

Nažalost, mi danas ne znamo koje je to mesto ljudi u prirodi, nemamo znanje o moći čoveka koje se otvara u nameri da predstavljamo čuvare naše okoline i živog sveta.

Važno je opet naglasiti da nije okolina oko nas, već mi neprestano živimo veze sa vidljivim i nevidljivim svetom – fiksne granice ne postoje (samo mikrobiom u našem stomaku, a samim tim i čitav imunitet i postojanje zavise od veza sa “spoljašnjim”svetom).

Otvorimo oči na lepotu koja nas okružuje u vidu prirode i tu pronađimo odgovore i buduća usmerenja.

Tek kad sebe duboko telesno upoznamo imamo kapacitet da se predamo okolini oko nas – da je nahranimo svojom ljubavlju, a ona će tu ljubav nazad reflektovati ka nama (ovo je naučno dokazano, doktor Zak Buš o tome govori ovde).

Pronežni svoje receptore, obrati pažnju na sadržaje koje upijaju tvoja čula – tek tad ćeš osetiti magiju oko sebe u punom kapacitetu.

Polje drevnog znanja oko nas neprestano postoji (zato dok šetamo kroz šumu ili dolinu brže dolazimo do nekih odgovora na upitanosti, nego dok šetamo u tržnom centru).

Odvoj vreme i posveti se gajenju odnosa sa prirodom. Portal stoji otvoren…

***