Uspori, diši, progledaćeš

Piše: Jovana Nikolić

Fotografije: Tihomir Nikolić

Kada čekamo da se nešto desi, deluje da vreme sporije teče; kada se borimo sa nekim mukama, deluje kao da je vreme stalo. Nasuprot tome, kada nam je lepo, deluje da vreme i previše brzo prolazi. Svakako obe situacije zagarantovano ostavljaju uspomene duboko urezane u naša tela i našu dušu. Potrebno je pronaći balans kako bismo u svakoj situaciji mi bili vladari svog tela, svoje duše, svog vremena i, nekim delom, svoje sudbine. A sudbina zna da bude tako zbunjujuća, i ne činimo ništa dobro ukoliko padamo pod uticaj konfuzije i, recimo, neznanja o sebi i svom telu.

Sve što znam i što sam do sada naučila, naučila sam na teži način, ali sam u svakom koraku svog života birala da ga sagledam sa pozitivnije strane. I baš tu, u tim mračnim situacijama, videla sam najveće svetlo. Te svetle tačke koje obasjaju mrak kada se fokusiramo na njih jesu ljubav, porodica i vera. Ljubav – ona koja leči, porodica – ona koja stoji uz vas bez obzira kakve se sile na vas rušile, i vera – ona koja pomera planine! Ukoliko imate to, po meni, sveto trojstvo, onda je pronaći mir i balans u svom životu lakše od pera.

Ali šta se desi ukoliko nije sve tamo gde treba da bude, šta se desi ukoliko nas putevi vode kroz trnovite izazove daleko od ljubavi, daleko od porodice, daleko od vere? Dese se periodi života kada deluje da samo idemo dublje u ponore i izlaz nije vidan oku. Ali, ako on samo nije vidan oku, to ne znači da ga nema. No ipak, takvi periodi znaju da ostave ozbiljnije posledice po nas i naš duh i zdravlje ukoliko takvim mislima ne kažemo: NE!

Kako reći NE svojim mislima? Vežbom i jasno postavljenim ciljevima i željama. BIRAM DA CVETAM I POD ZEMLJOM, kao stil života. Na tom stilu života se radi, svakodnevno, svakog minuta, sekunde. U sebe ulažete, sebe volite.

Pitaću vas nešto: imate tri sekunde da navedete tri osobe koje volite, koje su to tri osobe? Sigurna sam da niste naveli sebe. A kako možete voleti druge ukoliko ne volite sebe? Kako možete očekivati blagostanje u organizmu ukoliko mu nije pružena ljubav? Ne znam ni za jedan primer da se iz iskrene ljubavi rodilo nešto loše, ali znam dosta primera da se iz nemara, lenjosti i nemarnosti rodilo istinski loše, neretko bolest. Bolest koja dolazi kao krucijalno upozorenje posle svih sitnih znakova koje smo ignorisali, ono koje nas obara s nogu i istinski natera da zastanemo i zamislimo se. Bolest ne kao krajnji cilj, ne brinite, već baš upozorenje, a uz čvrstu volju da upozorenje prihvatimo i prigrlimo život – izlečenje je neminovno.

Ono što nas razboljeva, to nas i leči – mi sami. I tu nema nikakve magije, nikakve skrivene hemijske formule, štetne supstance, mistične pojave – samo vi i vaše telo sa svemirom na Ti. Prepušteni duboko sebi i svojim mislima, učite da kontrolišete svoje postojanje, emocije, jelovnik, svoje vreme. Učite se da je u zdravom telu zdrav duh i obrnuto. Okrećete sebe prirodi od koje smo i nastali i ponizno prihvatete sve njene darove. I to je ljubav, ljubav koja je iskrena i bezuslovna.

Takva mora biti i vera! Vera nas osnažuje tako da nemamo straha, a gde nema staha, nema ni stresa, nema bolesti. Stres kao najveći pokretač svih bolesti, strah kao svakodvenica sa kojom živimo iz dana u dan. I ukoliko iskreno verujemo da će sve biti u redu, da sve ima svoj razlog i da svaka tama kroz koju prolazimo ima svoju pouku i svetlu stranu, onda ta tama i nije više toliko mračna. Ukoliko verujemo da je svaki pad s razlogom, a da posle pada ustajemo, ukoliko verujemo da će posle kiše duga – biće duga! Možda se ne desi posle prve kiše, ali desiće se. Posle kiše duga, posle bolesti lekcija koja nam je trebala više nego svi lepi dani, osmesi, zagrljaji i lepe reči. Ponekad, ma kako mi razmišljali i želeli, naše želje nisu ono što nam je potrebno, sudbina to namesti ipak malo pametnije za nas.

Prošle godine, tačno 8. marta, na Dan žena, lekari su mi saopštili da sam se izlečila od kancera pluća. Saznala sam da ga imam u junu 2020. Od detinjstva sam lošijeg zdravlja i sa svakom lošom vesti moje stanje je dobijalo pojačanje u vidu nove dijagnoze. Nekako, navikne se čovek na takve vesti. Nikad mi niko nije rekao: plači, u redu je, tu sam za tebe. Ljudi u mom okruženju imali su neke svoje metode ljubavi, ali čini mi se i dan-danas da nijedan vid nije pravi za mene. Tako mi ni dijagnoza kancera nije preteško pala – kad je u mom životu sve konačno počelo da dobija smisao, zapravo kad sam pronašla onu iskrenu ljubav koju sam celog života htela, nešto je ipak došlo da me pokosi. Samo, sada je to nešto sa čim ne može eto tako da se živi i saživi, nego nešto što se ili rešava ili nas rešava. Izazovno, a ja sam na veliku sreću uvek volela izazove.

Lekari su mi ukazali na moguće metode lečenja uz koje bih dobila na vremenu, ali ne bih dobila i željeno izlečenje. Kako to nije ni nalik mom temperamentu, odbila sam. Izabrala sam porodicu i da ono što je od vremena ostalo provedem sa njima. Po proceni lekara, imala sam maksimalno pola godine života, i to uz baš ludačku sreću. Odmah sam promenila ishranu, prioritete. Svakodnevno sam istraživala o mogućnostima koje mi lekari možda nisu rekli, o mogućnostima koje uopšte nisu ni vezane za medicinu. Oduvek me je ljubav prema prirodi spašavala neke muke, makar samo otišla u šetnju da razbistrim misli. Negde sam osećala da ću i ovog puta lek pronaći baš tu, u onome u šta najviše verujem – prirodi. Naravno, tako i bi.

Procenjeno vreme života sam prešišala, koristeći razna prirodna blaga, koristeći ljubav i koristeći veru. Kao glavno oružje, pored stroge rešenosti da ću pobediti, izabrala sam gladovanje u trajanju od 42 dana. Isto toliko dana najvećeg produhovljenja, o kom nisam ni sanjala. Ni trunke osećaja gladi, samo ponos koji isijava. Znala sam da sam na pravom putu i da radim pravu stvar. Znala sam da me moja vera neće izdati, jer ni ja nisam izdala nju. Pustila sam da me vodi tačno tamo gde treba da budem. Dopustila sam sebi da se zavolim, da zastanem kad je potrebno, da situacije ne delim na lepe ili ružne, nego da verujem u svaki proces koji se oko mene dešava, dopustila sam sebi da se odvažim kako inače ne bih i svaku svoju misao podelim sa vama. Dopustila sam sebi da budem IZLEČENA.

Dopustila sam procesu da me nauči šta znači raditi na sebi i biti sebi u samom vrhu liste bića koja volim i kojih se prvih setim u samo tri sekunde. Dopustila sam sebi da vreme ne manipuliše mnome, već ja njim. Dopustila sam sebi da imam vremena za dubok udah i izdah, vremena da dišem i vremena budem živa.

***