O čemu govorim kada govorim o jogi i trčanju

Piše: Zvonka Gazivoda

Petnaest godina bavljenja jogom, od toga poslednjih dvanaest i instruktažom, tridesetak istrčanih polumaratona, četiri maratona i par trejlova od preko 60 km, brojke su koje, na neki način, sumiraju moje vreme uloženo u ove dve discipline. Neću sad o prirodi vremena, ali ja ga merim uživanjem, u najširem smilu te reči, a ono je, što se ovih strasti tiče, podrazumevalo istraživanje, učenje, vežbanje i treniranje, kad pametno izvođenje zaključaka kad pametovanje, kad prihvatanje opšte prihvaćenih principa kad teranje po svome… Osluškivanje.

Ima tu dosta materijala, pa ipak, postavlja se pitanje da li znam o čemu pričam?

Nekad nas iskustvo približava suštini, a nekad udaljava od nje. Dijalektika prakse! Dešava se da dok vrtite se u krug (paralela sa oblikom atletske staze je namerna), vi idete napred. Napredujete. Ali nije retko i da stremeći ka cilju zapravo samo jurite sopstveni rep.

Onda, odakle krenuti kada je ova tema u pitanju i dve, naizgled suprotstavljene, aktivnosti? Pa možda je to i ključna reč: kretanje. Prirodno urođeno čoveku, bilo da hodamo, trčimo ili skačemo. Dakle, što se trčanja tiče, tu je stvar jasna, ali i na joga prostirci mogu se preći ozbiljne razdaljine, iako vam je na raspolaganju prilično ograničen prostor (prosečna dužina joga mata je 172 cm, a širina 60 cm). Probajte da izvedete Pozdrav suncu deset puta i shvatićete na šta mislim, o nekom većem broju ponavljanja da i ne govorimo. Međutim, u jogi je ta kilometraža prvenstveno okrenuta unutar sebe. I to putovanje, osećaj slobode i nesputanosti, prvi su atributi koji mi padaju na pamet kada pomislim i na jogu i na trčanje. Prilično humane discipline, demokratske, ako hoćete, jer su priuštive većini. Potrebna je samo dobra volja i autokorekcija lenjosti. Za trčanje zapertlati patike, za jogu ih izuti – sve ostalo je na vama.

Što više na nečemu radite u tome ste, obično, bolji (donekle nesretni komparativ jer insistira na premisi „biti dobar u nečemu“), stanje koje je, zapravo, neodrživo, jer uvek možete biti još „bolji“ (ograđujem se navodnicima), ali i stagnirati, pa i nazadovati. Postoje, naravno, merljivi parametri (u trčanju je to postignut rezultat, u jogi, što se vežbačkog dela tiče, to može biti (zahtevna) asana ili tehnika disanja), ali ovde ne pričamo o tome. I da se razumemo, nije ništa loše ako želite da se ubrzate ili da pokorite neku veću dužinu ili da, ako je joga u pitanju, „uhvatite nogu iza glave“. Dokle god tome pristupate, na neki način, kao igri, jer, neizbežno, prolazićete kroz razne faze (od oduševljenja do sitnih razočaranja).

Imam sreću da moji vežbači joge dele moj entuzijazam, ali nekada sam znala da držim čas u trajanju od skoro dva sata, a ono što bi me zauzdalo da to ne ispadne i koji minut duže (kojih petnaestak minuta duže), bio bi pogled nekog vežbača ispred mene. I to ne pogled koji izražava nestrpljenje, već pogled pun poverenja. Tada bih automatski znala da je vreme za shavasanu (finalni položaj mirovanja na leđima). Dakle, između ostalog, za mene je joga, kao uostalom i trčanje, stvar mere. Balansa. Harmonije.

U nekom tekstu koji bi imao komparatistički koncept, lako bismo naveli odlike jedne i druge discipline, izneli njihove prednosti, dali neki „disklejmer“. Uostalom, poznato je da iz joge svaki sport može pozajmiti za sebe nešto sa blagodetnim efektom, a da će sedenterni način života profitirati i od joge i od trčanja. Naravno, ako vam je motiv da budete fit, postoje poštednije rekreacije od dugoprugaškog trčanja, a ako vam je do joge samo zbog opuštanja, mirišljava kupka i čaša vina će odraditi posao.

Sad je već jasno da je moje polazište da, osim što su komplemetarne veštine i aktivnosti, joga i (dugoprugaško) trčanje dele mnogo više toga nego što bi se na prvi pogled reklo. Pre svega da ništa nema na prečac. Koliko se patika i joga matova izlizalo samo da bi se iznova izašlo na stazu ili došlo na početak strunjače i začulo ono: „Uz udah podignimo ruke nagore…“

Trčanje je samo po sebi kompetitivno, uostalom trke su veselja na kojima se takmiči, ali dokle god sebe ne uzimamo preozbiljno (ne računaju se elitni atletičari kojima je to posao i poziv) i svojom srčanošću doprinosimo atmosferi uzbuđenja koja se uvek oseti na startu, deo smo lanca primopredaje pozitivne energije. Često se može čuti kako se trkači, zapravo, najviše takmiče sa samima sobom, i sa vremenom. Kada je to istina, ili kada barem nastojimo da to bude, onda nismo samo finišeri, onda smo svi pobednici. Nažalost, ili na sreću, jer se tako ostavlja prostor za (famozni) rad na sebi, ni joga nije operisana od nadmetanja – kao da se osećaj ispunjenosti može kvantifikovati trkačkom brzinom ili jogičkom fleksibilnošću – tako da je i za trčanje i za jogu bitno vaspitavati ego da radi za nas a ne protiv nas.

Koji god da su nam motivi zbog kojih trčimo, trčanje počinje onda kada se izađe iz zone komfora. I to je neizbežno. Više od toga, to je osećaj koji treba prigrliti. Bonus je što retko kad se desi da bol – nazovimo tim zbirnim imenom manifestaciju svih teškoća sa kojima se treba fizički i psihički izboriti kada nas presretnu na šesnaestom, dvadesetom, trideset i drugom, trideset i petom kilometru… – a da pri tom ne kalira makar i delić mentalno-emotivnog otpada koji negde u sebi skladištimo, bili ga svesni ili ne. I neka vas pitomost joge ne zavara, i ona nas često stavlja pred slične izazove, i, pitanje je koliko i suptilnije, ume da prodžara po bolnim mestima; naravno, ne radi se tu samo o mišiću od čijeg istezanja se preznojavate.

Ni u jednom ni u drugom slučaju ne radi se o samobičevanju, već o prostom suočavanju, kaljenju koje nas, barem teorijski, jača za one manje dražesne strane svakodnevnog života.

Već smo pomenuli kako radeći neku joga sekvencu (Vinyasa yoga, Ashtanga, Power yoga…) možemo itekako da se oznojimo i ubrzamo svoj ritam srca, ali ono što daje meru našem pokretu u jogi je isto ono što daje meru našem koraku pri trčanju. Sveti dah! Jasno je da dok trčimo tempo, naš dah se razlikuje od daha koji imamo dok smo u balasani (položaj deteta). Ali će disanje, preciznije, pravilno disanje ulepšati i olakašti – osmisliti – svako vežbanje joge i svako trčanje. Ono nam je pokazatelj zamora i uloženog napora. Odličan fokus, jer ako usmerimo pažnju na njega, osim što ćemo ga kontrolisati (time i unos kiseonika), ostaće manje prostora za kljucajuće misli ili za skretanje pažnje na deo tela koji se nešto buni i zateže. Meditacija je jedna od prvih asocijacija na jogu, ali lično praktikujem i da svoje trčanje obogatim tim kvalitetom – meditacija u pokretu. Zbog toga retko kad trčim sa slušalicama u ušima ili vežbam jogu sa (ambijentalnom, chill out) muzikom u pozadini.

Posle svesnosti daha tu je i svesnost tela. Bilo da se radi o jogi ili o trčanju, poznata je ona besprekorna misao, izrečena u blagom imperativu: Slušaj svoje telo! Uz prisutnost u trenutku, čuva nas od povreda i nametnutih pauza, što implicira da je skroz okej, s vremena na vreme, plandovati i ne raditi ništa.

A zašto trčimo ili radimo jogu, duboko lični je, ne čak ni razlog, nego doživljaj. Možda je to i osećaj postignuća, još jedna tačka preseka trčanja i joge. Osećaj samouverenosti i zadovoljsta sobom na organskom nivou, lišeno mišljenja drugih, a raznih mišljenja i saboterskih komentara uvek ima. Međutim, kada ih čujemo za njih nas, naravno, zaboli plemeniti sedalni deo. (Kad su već spomenuti gluteusi, podsetićemo da su to mišići jako bitni za trčanje i to ne samo za sprint, nego, kao stabilizatori karlice, i za korak pri trčanju, pa tako ako je taj mišić i snažan i elastičan, rasterećuju se kukovi i kolena. Joga može da učini čuda po tom pitanju.)

Najpozantiji pisac među maratocima ili najpoznatiji maratonac među piscima, Haruki Murakami, knjigom O čemu govorim kada govorim o trčanju, mnoge trkače je priveo na put čitanja, ili ih vratio na njega, i hvala mu na tome. A verujem i da je neke čitaoce inspirisao da počnu da trče. Meni lično prijaju duge forme, i u pisanju i u trčanju, ali volim da pišem i priče, kad kraće, što bi odgovaralo nekom treningu na kome se rade intervali, kad duže, što bi bio tempo trening. Joga, pak, mi je skroz poezija, istančana percepcija koju razlažem na stihove ili je u njih sublimiram.

Zato, svaki trkač brat, svaka jogina sestra! (Promešajte po rodovima i aktivnostima, kako vam drago.)

Sreća i radost!

E, o tome govorim kada govorim o jogi i trčanju!

***