Piše: Tamara Etera
Koliko „nečega“ treba da postignemo da bismo zaslužile odmor? Koliko novca, koliko pohvala, koliko tuđih osmeha je potrebno izmamiti? Koliko spoljnih afirmacija naše vrednosti? Koliko umorne moramo da budemo da bismo sebi dale pravo da, prosto, usporimo?
Verujem da manje više sve žene koje rade na sebi (na bilo koji način) imaju svest o tome koliko je odmor važan. Od fizičkog odmora posle treninga, do šavasane posle divne yoga prakse, pa sve do mentalnog i duhovnog odmora i vremena integracije promena kroz koje smo prošle ili koju prolazimo. Svesti o tome da nam je odmor potreban ne manjka, kao ni korisnih informacija, a zašto nam je onda nekada tako teško da sebi *zaista* priuštimo ovo vreme za sebe?
Kakav to ludi mehanizam u nama stalno viče (ili šapuće?) – „Još! Još! Još!“
Ne mora to biti još materijalnih stvari, možemo čeznuti za još uvida, još super radionica, još duhovnih procesa, za još širom svešću. Uvek još jer nikad nije dovoljno.
Namerno priču vodim do krajnosti, jer u krajnostima je sve jasno. U krajnostima jasno vidimo iskarikiranu sliku realnosti koju živimo i, iako smo možda izašle iz tih krajnjih krajnosti, one se nekada podmuklo ušunjaju – u trenucima kada smo umorne, kada imamo puno spoljnih faktora koji nam ometaju vid ili prosto u trenucima kada nismo u potpunoj svesti šta prolazimo i šta nam se događa.
Trenuci kada nam telo kaže – hej, preterala si – su trenuci kada zapravo imamo vremena da sagledamo – a šta se to događa? Gde sam preterala pa je to dovelo do tolikog umora ili stresa da je imuni sistem pao – pa se ušunjala prehlada, ili neka teža bolest, ili smo usled nepažnje doživele neku povredu. Trenuci kada nas život „iz vana“ opomene da onaj unutar nas nije baš u balansu su trenuci ogromnog potencijala.
Postoji ogroman potencijal da uđemo u ulogu žrtve: „Zašto meni? Kako baš sad? Kako dan pred važan događaj? Zašto pred put? Zašto baš sada kada sam nekome najpotrebnija? Život nije fer! Loše stvari se dešavaju dobrim ljudima!“ itd. su samo neki od primera kako to izgleda kada smo u ulozi žrtve. Uloga žrtve je krajnje zavodljiva i veoma prijemčiva ženama – istorijski, kulturološki – a i okruženje je odobrava. Ova uloga jako je opasna jer suštinski nema nikakav kontakt sa odraslom odgovornošću prema svom životu. Samim tim – ta uloga je lažna i nikada nas ne može odvesti na dobro mesto.
Osim kada shvatimo da smo upale u nju i silom svoje volje, svesti i ljubavi prema sebi se iskobeljamo!
Dakle – onaj trenutak povrede ima ogroman potencijal – potencijal da uđemo u ulogu žrtve ILI da uđemo u odgovornost i proširenu svest. Možemo reći: „Trenutno ne vidim kako je ovo dobro za mene, ali otvaram se za to da shvatim – šta mi moje telo poručuje?“ Jedna od sigurnih poruka jeste – uspori i sagledaj realnost oko sebe – a posle toga može uslediti neki mnogo dublji, suptilniji i specifičniji proces baš tvoje ličnosti i tvoje duše za koji dobijaš učenja i lekcije. Ako uđemo u ovu poziciju – poziciju odgovornosti a ne žrtve – otvara se ogroman prostor za rast.
Zato su ove izazovne situacije u kojima nas život malo prodrma zapravo portali ka ogromnoj promeni, portali ka životu iz odgovornosti, a ne iz žrtvovanja i portali ka transformaciji sopstvene svesti i uverenja koje kreiraju naš život.
Nikada nam ni jedna situacija ne dođe slučajno i zato – otvori svoju dušu, otvori svoje srce, budi hrabra i pažljivo oslušni te duboke, skrivene poruke koje ti univerzum šalje. Kada naučiš da razumeš i govoriš jezik kojim ti se obraća – svakog dana ćeš čuti njegove reči i neće biti potrebno da dođe do krajnosti (povrede, bolesti, premora)! Čućeš mnogo suptilnije zvuke i nekada će lekcija biti mudrost, nekada hrabrost, nekada poniznost. Na kraju – univerzum nas uvek gura u balans i – kada to shvatimo – naučimo da budemo zahvalne za sve što dolazi – i za suptilne signale – a i za one jače.
Ukoliko si previše ubrzala poguraće te u usporavanje, ako si previše usporila – gurnuće te u akciju, ukoliko se plašiš daće ti situaciju da probudi tvoju hrabrost. Nekada čak deluje kao da radi protiv nas, ali istina je da baš svaka situacija radi za nas…
I kada na ovaj način okrenemo svoju svest i kada se otvorimo za ideju da je ovo naša istina – život zaista krene da radi za nas.
Ili je oduvek i radio – samo to nismo mogle da vidimo?