Kada telo govori kroz dah

Piše: Jelena Malenović

Foto: Jelena Šošana Višnjić

Priroda daha je priroda svih odnosa i ako je ključ dobrog odnosa poverenje, onda je svaki rad sa dahom rad na poverenju u sopstveno telo i sredinu kojom smo okruženi. Kada uspostavimo tu vrstu odnosa sa sopstvenim dahom izlazimo iz predstava o “dobrom vs lošem, pravilnom vs nepravilnom” disanju i na svoj dah možemo da se oslonimo kao na specifičan govor tela koji se pokreće da nas zaštiti i podrži.

“Dah je inteligencija tela.” – T.K.V. Desikatchar, Srce Joge

Tiho, zvučno, usporeno, ubrzano, skraćeno, produženo, isprekidano, na usta ili nos, disanje je nepogrešiv govor tela koji intuitivno znamo i prepoznajemo.

Na jeziku ljudi koji su pre više hiljada godina opažali promene u telu kroz joga praksu, naše telo upravo dahom stiže do balansa prirodnih energija, sthira sukha. Ili balansa snage, stabilnosti, čvrstine, postojanosti i pripravnosti (sthira) i slobode, otvorenosti, prostranstva, pokreta, udobnosti (sukha).

U takvom balansu disanje obično i ne primećujemo. Takvo disanje donosi opuštenost bez tromosti i pripravnost bez anksioznosti. Stabilnost i mobilnost. Čvrstinu i nežnost. Snagu i fleksibilnost. U jednakoj meri reflektuje i upravlja našim unutrašnjim stanjima, tako da možemo da sklonimo  “nepravilno i pravilno disanje”, već samo prepoznajemo dah kao glas iz tela da nešto promenimo ili uradimo.

Kakav je osećaj biti u svom telu sada i ovde?

– Što uzdišeš toliko, šta ti je?

– Nemam pojma.

Ovo je dugo, dugo bio moj odgovor. Naizgled iz čista mira i kada mi stvarno nije bilo baš ništa pojavile bi se salve uzdisanja u serijama koje su znale da potraju i po nekoliko dana.

Moj učitelj Leslie Kaminoff zna da kaže da ne postoji samo jedan ispravan način da dišemo, već obrasci u kojima se zaglavimo, pa dišemo na isti način iako su nam potrebe od situacije do situacije  različite.

Jedan od čestih obrazaca je da pod teretom zaustavimo dah. Ako obratimo pažnju, možda primetimo tenzije u telu ili mislima u tom trenutku. Želju da što pre prođemo kroz ili skinemo teret.

Ovakvo zaustavljanje disanja je prirodna reakcija kojom telo svoje težište želi da sažme u jednu tačku i tako nas lakše provede kroz teret, fizički ili umni. Problem može da nastane ako teret nosimo predugo, duže nego što prija zaustavljen dah.

U obrasce se ne zarobimo samo disanjem. Oni se ogledaju kroz držanje, kretanje tela, kao i na čitav spektar unutrašnjih doživljaja, jer sve ovo može da oboji i oblikuje dah.

Stoga je veoma važno da u tom prvom osluškivanju i slivanju pažnje na dah budemo veoma nežni prema sebi. Idemo korak po korak i damo dozvolu svom telu da izabere ritam, dužinu, dubinu, punoću. Da prepozna šta nam je potrebno. Na nama je da svom telu damo poverenje da će znati da nas provede kroz ovaj tako prirodan urođen proces koji svaka naša ćelija zna.

Jer svi znamo da dišemo i svi dišemo.

Ono što možemo da unapredimo i naučimo je da svoj dah upoznamo, negujemo, osluškujemo. Da znamo kako da obezbedimo čist raskrčen prostor u telu kojim se dah kreće, kao i da je sam dah pokret kojim možemo da upravljamo.

Kada usporimo i pokret i dah možda lakše prođemo kroz napor nego kada zaustavimo dah. Telo može da organizuje svoj centar i dahom koji je na korak od zaustavljenog koji ipak dozvoljava da dišemo i odnesemo pobedu nad ritmom daha poznatiju i kao Ujjayi disanje.

Uzdisanje je vid hiperventilacije koja može da nastane usled zabrinutosti, teških emocija ili jednostavno dugog sedenja u pogrbljenom položaju iznad tastature. Kao što je nekada kratak snažan brz ritmičan dah prirodna adaptacija tela da nas pokrene i skloni što dalje i brže iz situacije u kojoj smo.

Mnogo je načina na koje disanje može da priča sa nama, još važnije je da se upoznamo sa svojim dahom i izgradimo dobar odnos pun poverenja, jer svako telo je univerzum za sebe u kojem se govori samo njemu znani jezik.

U tom dešifrovanju i učenju novog i kompleksnog, samo našeg jezika doživljaja i senzacija, najveći pomaci dešavaju se primenom naoko jednostavnih koraka: prepoznavanjem putanja kojima se dah kreće unutar našeg tela, oslanjanjem na te puteve, spuštanjem pažnje na dah bez ideje da menjamo, već propuštamo i dopuštamo.

Zato tokom ovakve prakse unutrašnjim doživljajima dajemo prednost nad formom, funkciji nad estetikom, pa tako u položaje ulazimo sa namerom da otvorimo slobodan prostor za dobar udah i izdah, i baš kao što to svaka ćelija u našem telu već zna, naučimo da propustimo ono što nam je potrebno i da otpustimo od sebe sve što nam je u tom trenutku suvišno.

Sa punim poverenjem da je naše telo, dah, da smo mi priroda, i da ta priroda želi da dišemo.

***