Uzdržavanje od hrane, 72 h

Piše: Baya Bangue Namkosse

Nakon ličnog iskustva prvog gladovanja od 90 h, a potom i drugog od 72 h, odlučila sam da ovo postane moja jednomesečna praksa sa ciljem očuvanja psiho-fizičkog zdravlja, te sa vama delim svoja iskustva.

Tema je uzdržavanje od hrane, iz ugla odrasle zdrave osobe koja se svojom voljom odlučila za ovaj proces sa ciljem očuvanja zdravlja. Naglašavam, odrasle zdrave osobe, jer terapijsko gladovanje, razume se, mora biti stručno vođeno. Odrasla zdrava osoba može periodično biti bez hrane, samo na vodi, sedamdeset dva sata i duže, bez ikakvih rizika, uz brojne benefite.

Odmah da raščistimo. Gladovanje jeste popularan naziv za ovaj proces, ali ovog puta ću umesto “gladovanje” koristiti “uzdržavanje od hrane”, iz više razloga.

Pre svega zbog konotacije koju reč gladovanje nosi. Sama reč može izazvati buru emocija u nama, u manjoj ili većoj meri, s obzirom na to da transgeneracijski nosimo program straha od gladi.

Sem toga, tu je i doza senzacionalizma koju ova reč povlači. Kada želim da privučem pažnju na ovu temu, na mrežama stavim veliki naslov “Gladovanje 72 h”. Senzacija uvek privlači pažnju, ali ne nužno ciljne grupe kojoj se obraćam.

O gladovanju, širom sveta, od davnina

Počnimo od pre nove ere. Bukvalno, jer uzdržavanje od hrane datira još od tada.

“Prazan stomak prihvata lečenje , pun stomak odbija izlečenje.” – Imhotep (2600. g. p.n.e.)

U Ebersovom papirusu, najpotpunijim drevnim egipatskim medicinskim spisima (1550. g. p.n.e.) opisano je  gladovanje kao metoda lečenja i regeneracije tela.

Grčki filozofi Platon, Sokrat, Aristotel i Hipokrat su preporučivali gladovanje za očuvanje zdravlja, kao i za dostizanje viših stanja svesti.

Ajurveda, drevna indijska medicina, opisivala je gladovanje kao proces koji rasplamsava vatru sistema za varenje i spaljuje sve nečistoće.

Kineski daoisti su pribegavali gladovanju kako bi balansirali organe i produžili život.

Domorodački narodi su intuitivno pribegavali gladovanju. Indijanci su gladovali pre odlaska u lov, u iščekivanju odgovora u vidu vizija i pre važnih životnih događaja.

Afrički plemenski rituali uključivali su gladovanje u inicijacijske obrede i ceremonije.

Australijaski Aboridžini bi gladovali danima dok bi putovali.

Tokom vremena, gladovanje je postalo deo života ljudi širom sveta.

Pravoslavci, katolici, budisti, hinduizam, islam – u svim religijama je uzdržavanje od hrane uključeno u određenoj formi, sa ciljem duhovnog pročišćenja.

Moderan život je zapostavio ovu drevnu mudrost blagostanja, ali danas moderna nauka potvrđuje ono što su naši preci znali, a to je da nas gladovanje čisti i obnavlja na različitim nivoima tela, uma i duše.

Vrste gladovanja

Postoji nekoliko vrsta uzdržavanja od hrane:

• 16/8 h (16 h ne jedemo, 8 h se hranimo) – popularno autofagija, tokom dužeg perioda
• 24 h sata uzdržavanja od hrane, jednom nedeljno
• 72 h uzdržavanja od hrane, sa prizvoljnom dinamikom (jednom mesečno, jednom u tri meseca…)
• Produženo gladovanje – 10 dana i više (jednom ili dva puta godišnje).

Evo šta kaže nauka o procesima koji se dešavaju u našem telu tokom 72 h uzdržavanja od hrane, po satima:

1. 8-14 h

– stabilizacija nivoa šećera u krvi

2. 14-24 h

– ulazak u ketozu (telo prelazi na superiorniji način ishrane organizma).

Ketoza je prirodni metabolički proces koji se dešava u odsustvu ugljenih hidrata. U procesu ketoze čovekovo telo proizvodi ketonska tela iz masti, te ih koristi za energiju umesto ugljenih hidrata, odnosno glukoze.

3. 24-36 h

– Intenzivna ketoza i sagorevanje masti

– Rast serotonina (hormona sreće)

– Rast BDNF-a

Neurotrofički faktor BDNF (brain-derived neurotrophic factor) široko je rasprostranjen u centralnom nervnom sistemu (CNS) i utiče na diferencijaciju, migraciju, preživljavanje i mogućnost prilagođavanja neurona u fiziološkim i patološkim stanjima. BDFN nizak kod neurodegenerativnih bolesti – Parkinson, Alchajmer, MS multipla skleroza.

4. 36-48 h

– intenzivna autofagija – telo reciklira stare oštećene proteine, mikrobe, parazite (u ovoj fazi se recikliraju i ćelije raka)

5. 48-60 h

– pojačavanje osetljivosti insulina, receptori insulina se normalizuju

6. 60-72 h

– potpuna regeneracija imunog sistema

– aktiviranje matičnih ćelija u „popravci“ organizma

Mentalni izazovi gladovanja

No, hajdemo tamo gde je najveća “žurka”. U naš um.

Prvih 24 h prolazi, uz poneki prolazni napad gladi, u mom slučaju bez značajnijeg kriziranja. Voda je naš najbolji prijatelj. Možemo piti čajeve,  poneku limunadu, naravno bez šećera, koji bi prekinuo proces, ali od vode se ne odvajamo, jer telo traži više vode, s obzirom na to da procesi koji se dešavaju u organizmu troše dosta tečnosti.

Propratne senzacije koje bi mogle da uzbune naš um, a koje ne treba da nas plaše su:

• prolazna glavobolja – savet je neka blaga fizička aktivnost (inače je preporuka uobičajena fizička aktivnost, jer intenzivira procese u telu)
• vrtoglavica – u slučaju da naglo ustanemo; suplementacija elektrolitima (kod gladovanja dužih od 48 h) može biti od koristi
• prolazni mišićni grčevi.

Naravno, može se desiti da vas svi ovi “uzbunjivači” zaobiđu. U mom slučaju, tokom prvog gladovanja od 90 h nisam imala ni glavobolju ni mišićne grčeve (a nisam pila elektrolite). Desilo mi se par puta da se zaboravim i da, nakon dužeg sedenja, naglo ustanem, pa mi se zavrti u glavi, dok sam tokom drugog gladovanja, negde nakon 24 h gladovanja iskusila glavobolju, a oko 60. sata mišićne grčeve od stopala ka listovima, s tim da sam pila elektrolite (koji bi trebalo da podrže mišiće da se grčevi ne dešavaju). Dakle, pravila nema, svi smo ponaosob priča za sebe.

Važno je da uvek imamo svog “keca u rukavu” – neku meditaciju, vežbu disanja, boravak u prirodi koja će nas nikad lepše podržati. Fizička aktivnost se preporučuje, jer pospešuje procese koji se dešavaju u našem telu, te nastavljamo sa svim svojim rutinama.

Tokom mog prvog iskustva, negde oko 80. sata nejedenja, odlazim na plivanje, čisto eksperimentalno, sa mišlju da prekidam čim osetim i najmanji umor. Trideset minuta kraula, sa kraćim pauzama – mislim da nikada u životu toliko plivala nisam. Sa tolikim ushićenjem nakon “eksperimenta”, sigurno nikada.

Vratimo se satnici. Nakon 24 h napadi gladi se proređuju (jer su oni posledica ugljenih hidrata kojih sada više u telu nema), raspoloženje se popravlja, koncentracija u full-u, pažnja takođe. Otkud sad pa to? Od ketona koji imaju mogućnost da prodru kroz krvno-moždanu barijeru i pruže energiju mozgu (za razliku od masnih kiselina koje to ne mogu).

Nakon 48 h, napada gladi više nema, a nema više ni straha da neću imati snage, jer ketonska tela nam daju taj poseban vid energije, sve možemo, sve radimo. Eto i osećaja “svemogućnosti”. Tu su i izlivi radosti, jer serotonin radi svoje. Lakoća postojanja. “Ne treba mi čak ni hrana!”

Ako smo dovoljno radoznali i/ili hrabri da baš u tim poslednjim satima nejedenja zagrebemo malo ispod površine i postavimo sebi pitanje: “Čega smo mi to zapravo bili gladni?” – možemo dobiti iznenađujuće uvide, jer psihološki aspekti uzdržavanja od hrane su tema za sebe.

Sem toga, poslednji sati uzdržavanja od hrane mogu biti naš prozor u različite odgovore i vizije. Radilo je Indijancima, pa što ne bi i nama!

Prijatno vam bilo! I nejedenje i jedenje!

***