Piše: Zoran Bukvić
Kretanje je svakodnevna aktivnost o kojoj ne razmišljamo baš previše, osim da ne traje predugo i da stignemo od tačke A do tačke B, što bezbolnije. Kroz istoriju, ljudi su praktikovali da putuju dnevno do sat vremena ukupno, dakle pola sata u jednom smeru i pola sata u povratku. Kada se pogledaju i razdaljine između najranijih ljudskih naseobina u staroj Grčkoj, vidi se da je neka pešačka distanca koja se može preći za ovo vreme do okolnih polja gde se obrađivala zemlja i nazad uslovljavala matricu i razmak između sela. Kasnije, i gradovi su nastajali tako da se razdaljina unutar zidina mogla preći peške za pola sata, sa jednog kraja grada na drugi. Tokom protekle decenije, koliko se već bavim građanskim aktivizmom, kretanje kroz naš grad je aktivnost koja postaje sve komplikovanija i složenija, ako negde morate da stignete na vreme. O tome koliko je prijatna, isto možemo da debatujemo. Pričam pre svega iz perspektive stanovnika Beograda.
Moj izbor je bio da se tokom prethodne decenije po gradu krećem dominantno biciklom. Automobil imam, ali ga koristim samo ako moram. Volim i da pešačim, što isto često praktikujem kada ne žurim, u kombinaciji sa javnim prevozom.
Ali povrh svega, vožnja bicikla mi dođe kao najlepši deo dana i način na koji najviše volim da putujem. Ukoliko si u dobroj formi, u radijusu do 15 km možeš da stigneš bilo gde u gradu za do sat vremena. Ukoliko putuješ na kraćim razdaljinama, 5-7 km, sa biciklom si definitivno najbrži, od vrata do vrata i garantovano stižeš za pola sata; nezavisno od toga da li je u gradu gužva ili nekakva blokada saobraćaja, ona tebe ne usporava, jer uvek možeš da se provučeš.
Sticajem okolnosti, s obzirom na posao koji radim, i na uslove koje imam na radnom mestu, ova aktivnost mi je jednostavna i prilično izvodljiva. Sa pojavom električnih bicikala, stvar je postala još jednostavnija, ukoliko hoćeš da ideš uzbrdo, a da se ne oznojiš, mada tu vozač bicikla ostaje uskraćen za onaj dobar osećaj koji imaš nakon fizičke aktivnosti i savladane uzbrdice.
Ukoliko si gurman ili voliš slatko, vožnja bicikla definitivno pomaže, jer se troši višak kalorija. Dobra je i za zdravlje, kao i bilo koji drugi vid fizičke aktivnosti, osim što ovu aktivnost upražnjavaš na putu do posla i sa posla, što ti štedi vreme za odlazak u teretanu ili na trening.
Prati je takođe i dobro raspoloženje, kao i nakon svake fizičke aktivnosti koja nije previše naporna. Vremenske prilike nisu problem i tvrdim da se bicikl u Beogradu bez problema može voziti od marta do decembra, bez neke preterano zahtevne opreme. Ukoliko je zima blaža, može se i cela zima izgurati na biciklu, ali vožnju po minusu baš ne praktikujem jer živim u predgrađu i ume da bude prilično hladno da pređeš 12 km, a ne bih da se oblačim kao skijaš.
Za Beograd, koji definitivno ne može da se pohvali titulom biciklističkog grada, evo par trikova:
– Kupite dobar bicikl, sa više brzina, jer će vam trebati za uzbrdice.
– Takođe, dobro je da imate kvaltetne gume koje se teško buše i malo su skuplje, ali to vredi svakog uloženog dinara, jer vas štedi odlazaka po servisima i guranja bicikla.
– U gradu, naviknite se da su vozači automobila bahati, ne svi, ali poneki svakako. Praktikujte obavezno kontakt očima u raskrsnicma, da biste bili sigurni da vas je vozač automobila video. Izbegavajte tramvajske šine, jer ako točak uleti u njih, pašćete. Pažljivo prelazite preko ivičnjaka, a kada vozite nizbrdo, razmišljajte unapred i obavezno držite ruke na kočnicama, jer uvek može da se desi nešto nepredviđeno, da vam, na primer, izleti pas ili vozilo. Kupite svetla, prednje i zadnje, i koristite ih obavezno, da bi vas drugi videli.
– Takođe, bitna je dobra, ali ne preskupa oprema, dakle aktivni veš, i neka nepromočiva jakna i vindstoper, sa rajsflešusima sa strane, i to će vam biti dovoljno za vožnju po gradu.
Osim svega što smo pomenuli, vožnja bicikla je dobra i za životnu sredinu. Ako idete na posao bajsom umesto kolima, trošite mnogo manje energije i ne zagađujete, ne treba vam dodatno mesto za parking i ne stvarate buku. Kada bi se dosta nas ovako ponašalo, svima bi zapravo bilo bolje i ne bismo imali tropska leta. I to je jedan od razloga zašto sam počeo da se bavim građanskim aktivizmom.
Međutim, napori da se grad i navike građana promene nisu laki. Beograd je poput bolesnika kome je doktor rekao da smrša i da prestane da puši ali ovaj ne haje, uporno gradi nove puteve za automobile i nove parkinge, gušeći se u saobraćaju. Apeli raznih stranih konsultanata i primeri dobre i loše prakse iz inostranstva ovde se ne primaju. Beograd gura dokle može, a kada sve stane, onda ćemo se valjda zamisliti.
Dotle, ostaju napori aktivista i jedan broj građana Beograda koji uprkos svim preprekama prkosi i vozi bajs.
Svaki dan, za Beograd, ali i za planetu.
***
Zoran Bukvić
Zoran Bukvić je rođen 1977. godine u Beogradu. Završio je Višu tehničku mašinsku školu u Zemunu. Već skoro deceniju je građanski aktivista, predsednik udruženja Ulice za bicikliste koje se zalaže za bolju biciklističku infrastrukturu i održivi saobraćaj, kao i aktivista mnogih drugih kolektiva koje se bore za javne prostore u Beogradu. Zalaže se za grad sa manje automobila, manje zagađenja i bolje uslove u saobraćaju za pešake, bicikliste, trotinetaše i osobe sa invaliditetom. U pokretu Ne davimo Beograd/Zeleno-levom frontu je angažovan kao koordinator Grupe za saobraćaj.